Kakav uspeh nam je zaista potreban?

Suštinski koncept svih duhovnih tehnika jeste pronalaženje mira u sebi samom, uspostavljanje bliskog kontakta sa svojim telom i bićem – ono što bismo mogli da shvatimo i praktikujemo kao samospoznaju i rad na sebi. Međutim, taj koncept sagledavanja, prihvatanja, usklađivanja i harmonizovanja, nije blizak zapadnjačkom načinu života, koji postavlja imperativ dostignuća – sve što nam treba da bismo bili zadovoljni, srećni, ispunjeni, možemo da dostignemo trudom i zalaganjem.

Istovremeno, koncept postignuća nam postavlja zahtev – ne možemo biti zadovoljni i srećni, ako nismo uspešni. Taj uspeh se očituje u zaradi, ličnom standardu, dinamičnom poslovnom i društvenom životu, sa partnerom koji je takođe uspešan, sa kojim stvaramo porodicu, u kojoj odgajamo uspešnu decu. Savremen način života ne priznaje uspeh nekome ko je prosto zadovoljan sobom i svojim životom, a nije bogat, poznat, uključen u društvene tokove i nema vezu, brak, potomstvo, da dokaže svoja postignuća.

Pojam uspeha vezuje se za transparentno i merljivo, umesto za lično i duhovno.

Trčeći putem postignuća – jer ne možemo dovoljno da postignemo, ako ne jurimo od jutra do sutra – nastojeći da nadtrčimo vreme, umor, konkurenciju, da stalno pomeramo granice postignuća i postavljamo više ciljeve – srljamo u stres i anksioznost. Juče pomerena granica, danas je pomerena još malo, a sutra će dvostruko pomerena granica biti norma, koju ćemo nastojati da prebacimo. I tako, stalno prebacujući normu, potpuno zaboravimo šta je normalno. Gde su nam granice. Neprekidno preuređujući prioritete, zaboravimo šta je najvažnije. I setimo se, tek kad počnemo da posustajemo u surovoj trci postignuća. Kad počnu da nas uznemiravaju tahikardije, baš onda kad smo napokon legli da se opustimo i odmorimo; da nam varira pritisak i vrti nam se u glavi iz čista mira (mora da je zbog vremena, ili treba da popijem još jednu kafu, ili sam popila kafu suviše, ili je zbog dijete, ili zbog hormona), kad telo počne da nam se buni što ga teramo da juri, da se grči i napinje, ili da beskrajno sedi, jer je takav posao, kad počne da nas boli želudac, da se kočimo i škripimo, da nam “radi” štitna žlezda i da nas napadaju predklimakterične tegobe daleko pre četrdesete.

ninablog3

Tada se uplašimo. A strah nas natera da neko vreme ležimo sklupčani i beznadni, a od toga se još više uplašimo, pa se prenemo, skočimo i pojurimo u suprotnom smeru.

Počnemo da se borimo protiv stresa, protiv neprijatnih simptoma, protiv bolesti, protiv straha, protiv starenja. Čini nam se da smo potpuno promenili i prioritete i percepciju, jer sada za nas predstavlja uspeh i postignuće svaki pomak, svaki korak ka poboljšanju, svaki dan u kome smo postigli napredak – bolje spavali, ispratili režim ishrane, duže šetali, uspeli da se opustimo i bez većeg napora izvedemo duhovnu ili fizičku vežbu koja nam je posebno teška i zahtevna.

O da, u stanju smo da gajimo ambicije i jurimo za uspehom , čak i kad smo se totalno ubacili u fazon joge, zdrave ishrane, meditacije, homeopatije, vizualizacije i pozitivnog razmišljanja – kad smo počeli da radimo na sebi i da tražimo duhovni mir.

Koncept koji smo prvobitno usvojili – postignuće i uspeh – je borbeni koncept. Najčešće se borimo protiv nečega, dok borba za nešto ponekad ume da bude i agresivnija, invazivnija i radikalnija, nego sve borbe protiv.

Koncept potrage, uvida, pronalaženja, spoznaje, prihvatanja – zahteva da prestanemo da se borimo i osvajamo. Da se utišamo, čujemo signale svog tela i duše i da ih protumačimo. Da volimo i poštujemo sebe, da budemo zadovoljni sobom i svojim životom, van merljivih strandarda sreće i uspeha. Ovo nije revolucionarna promena u našem životu, već evolutivna. To znači da smo shvatili da ne možemo da pronađemo svoj mir, ako smo i dalje u ratnom stanju. Tada smo u stanju da nova saznanja, koja smo stekli u svojoj potrazi za unutrašnjim mirom integrišemo u sistem životnih vrednosti, koji se na taj način menja i proširuje – opet pomeramo granice i postavljamo norme, ali ne iz koncepta borbe i postignuća, već iz svesti o sebi i sopstvenom integritetu. Prevazilazimo imperativ transparetnog i merljivog, ličnim i duhovnim. A tada doživljavamo osećaj uspeha i postignuća, koji ranije nismo poznavali – otkrivamo u sebi centar stabilnosti i mira, koji ničim nije ugrožen, za koji ne moramo da se borimo da ga sačuvamo i unapredimo.

Ovo dragoceno osećanje da smo svoji i da ćemo to i ostati bez obzira na to šta nam donese otvorenost prema životnim izazovima, jeste duševni mir. Bilo koja duhovna tehnika, metoda i nauk, mogu nam pomoći da ga pronađemo, kad jednom usvojimo koncept duhovnosti i shvatimo značenje unutrašnjeg bogatstva.

autor Aleksina Đorđević 

Pridružite mi se na Facebooku, Twitteru, Instagramu i Youtubeu.