Prava mera pravih reči – ključ srca i uspeha

Od kako se bavim pisanim rečima, sve češće hvatam sebe kako pažljivo slušam i još pažljivije odmeravam ono što ću reći. I sve bolje razumem pravu snagu lepe reči, koja otvara gvozdena vrata.

Svi smo povredivi. I onda kad smo veoma stabilni, odmorni i dobro raspoloženi i kad sve ide onako kako smo predvideli, pogrešne, ružne reči mogu da nam naruše stabilnost i povrede nas. A te ružne reči nisu one kojima ne učimo decu – sočan narodski jezik, psovka kao ventil, izraz iznenađenja, nezadovoljstva, stanja bespomoćnosti, komentar prepreke na koju smo naišli.

Ružne reči su one kojima namerno ili nenamerno nekoga povredimo i uvredimo. Cinizam zapakovan u ljubaznost. Otrovna žaoka sakrivena u komplimentu. Izražavanje sopstvenog neraspoloženja i nezadovoljstva, usmereno ka nekome ko nam se našao pri ruci. Sve ono što vrlo često doživljavamo od drugih i što verovatno i sami često radimo.

Ne osećam se dobro, kad mi izmaknu nesmotrene reči. Mogu bolje. Pažljivije, preciznije, nežnije, a jednako istinito. Kad uspem u tome da saopštim kritiku i zatražim korekciju, a da ne uvredim, nego da podstaknem, osetim svu snagu i istinitost lepe reči – kao kad na vezi ključeva u trenutku pronađete onaj pravi, koji sklizne u bravu i okrene se, bez opiranja i škripanja.

ninamilan

Sa ljudima treba govoriti jezikom ljubavi, jer njega svi razumeju, iako se možda na njemu ne izražavaju baš tečno. Razmeju ga deca, nepoznati ljudi na ulici, prodavačice, saradnici, partneri, prijatelji. Razumeju ga i oni koji bi baš hteli da nas pogrešno shvate, pa da imaju razloga da se posvađaju, ili da potvrde sebi kako im baš nismo ni malo simpatični. Potrebno je mnogo svesti da bismo se stalno služili jezikom ljubavi, a mi se često isključujemo i puštamo da nas vodi automatizam. Ponekad smo potpuno van ravnoteže, ljuti, bolesni, tužni, neshvaćeni, zbunjeni i uopšte nismo u stanju da progovorimo jezikom ljubavi. Ali i dalje ga razumemo. I bićemo zahvalni ako nam se tada neko obrati na tom jeziku i podseti nas kako se razgovara ljudski, otvoreno, s razumevanjem i najboljim namerama.

Osim što je potrebno da se drugima lepo i pristojno obraćamo, veoma je važno i kako se obraćamo sebi. Možda nam je lakše da sebi uputimo neko pogrdno ime i da se oštro kritikujemo, kad smo nespretni i kad nam nešto ne polazi za rukom, nego da sebi uputimo kompliment i reči ljubavi. A trebalo bi da možemo da pogledamo svoje lice u ogledalu, da mu se nasmešimo i kažemo “volim te“ i da to učinimo bez stida i grimase, da vidimo tu nežnost u svojim očima i u svom izrazu lica. I ako ne možemo, ne treba sebe da prozivamo nekim rečima koje nam lako padaju na pamet, nego treba da vežbamo, pa ćemo naučiti – da slušamo i razumemo sebe, da uvažimo svoja stanja i osećanja. Na taj način držimo svest o sebi budnom, pa onda nećemo pogrešno i lično shvatiti nečije nespretne, grube i ružne reči koje upućuje nama, dok zapravo govori o sebi.

Ako je komunikacija ključ svake dobre i uspešne veze – lične i poslovne – onda se ona svakako sastoji od pravih reči, odmerenih ljubavlju i razumevanjem.

Pridružite mi se na Facebooku, Twitteru, Instagramu i Youtubeu.