Umetnost i moda: Postoji li bolji spoj?

Ne znam da li je moj slučaj usamljen i ima li vas još koji volite da se raspametite, oduševite, odlepite na “prvu loptu”, ali ja ne znam kako bih funkcionisala bez toga. Bez tog osećaja da je sve super, jer koga briga šta će biti sutra kada sam upravo otkrila novi omiljeni film ili umetnika za kog nisam znala do sad? Jasno je da je vremena sve manje, kako su porodične i poslovne obaveze sve veće ali je u to ime draž pronalaska još veća. Takoreći egzalitarnost. Otkrijem pa danima upijam i napajam se inspiracijom. I onda nek’ neko kaže da ljubav na prvi pogled ne postoji. Jasno da postoji! I uopšte ne mora da podrazumeva čisto partnersku ljubav (mada i u to, razume se, verujem)- jer šta ćemo onda sa svim onim komadima odeće, knjigama, filmovima, umetničkim delima koja nas bukvalno ostave bez daha pri prvom susretu, šta je to ako ne ljubav? Znate o čemu pričam? Naravno da znate.

Dođu mi i neki smutnjivi dani kada sam ravnodušna prema stvarima, i kad se dugo ne pojavi ništa što bi me ostavilo bez reči, ali onda samo u jednom trenutku bum i naletim na recimo: “What are we going to do with all this future?” ili meni lično još draže “Common sense is not that common.”

Ne zna se da li su bolja pitanja mlade umetnice Coco Capitán, iskrivljeni detinji font kojim je ispisano, ili način na koji ih kreativni Michele mag implementira. Da, guccizacija sveta je toliko intenzivna da niko nije imun, pa izgleda ni ja i malo razervisano mesto u mom umu, srcu i instagram feedu ovih dana imaju sve Gucci kampanje.

Ali nije zapravo stvar u tome što je to modni brend ovakvih razmera, pa kao naravno da svi volimo ono što Gucci radi, a ni u samim radovima koji su istina, malo je reći genijalni. Kad smo već kod toga i malog Ignasija koji je novi dašak nadrealizma u svom najlepšem obliku da bi i Magrit i Dali zajedno bili ponosni na njega, nešto sam razmišljala pre neki dan kako slikari nadrealizma su, kad se sve sabere i oduzme uvek imali najviše veze i saradnji sa modom. Zanimljivo je promisliti zašto.

Nego, da se vratimo na Gucci. I na umetnost. I na saradnju. Nije dakle, ni do čega pojedinačnog koliko do snage komuniciranja zajedničke vizije, razumevanja i međusobne povezanosti mode i umetnosti. Alessandro Michele je genije jer sluša poruke koje dobija, gleda mnogo dalje i hrabro povezuje, a Coco Capitán i Ignasi Monreal su mladi super kreativni vizionari pred kojima je tek budućnost. I to me raduje. Raduje me svako razmišljanje izvan kutije, svaki naizgled nespojivi spojevi. I neprepotentnost. Oduševljava me što jasno da svi znamo šta je Gucci brend, ali u poslednje vreme mnogo više pričamo o sjajnim klincima i njihovom talentu i vizualima koji zadivljuju.  Odevni komadi i aksesoari su uvek tu, prisutni na slici, ali nenametljio prisutni. Prave zvezde su umetnici i spotlight je baš tamo gde treba da bude. Na mladosti i umetnosti, uz modu koja se podrazumeva.

Jer na kraju dana, nikada nije poenta strogo kategorisati i etiketirati. Modna industrija i svet umetnosti su zapravo mnogo sličniji nego što bi i jedni i drugi želeli da priznaju, i pozajmljuju stvari jedna od druge, a ovo deluje kao sjajan korak u novom smeru. Smeru saradnje i eksplozije kreativnosti.